Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Iz An­dri­je­vi­ce je pri­je ne­ki dan sti­gla vi­jest da se u car­stvo ne­be­sko pre­se­lio Vi­dak Ju­kić, gla­so­vi­ti su­ge­sto­log i na­rod­ni vi­dar. Čo­vjek ko­ji je to­li­ko po­ma­gao lju­di­ma, oti­šao je gor­ko raz­o­ča­ran u one ko­ji su ga ljud­skom zlo­bom i ne­ma­rom za­u­sta­vi­li da ostva­ri jed­nu ve­li­ku ide­ju, da pe­ći­nu Me­ga­ru na pe­ri­fe­ri­ji Pod­go­ri­ce, me­đu spe­le­o­lo­zi­ma odav­no po­zna­tu kao svjet­sko spe­le­o­lo­ško ču­do, uči­ni do­stup­nom lju­di­ma i pre­tvo­ri je u sve­je­vr­sno pod­zem­no lje­či­li­šte.
Ulaz u pe­ći­nu u pod­nož­ju br­da Cr­ve­na sti­je­na, ju­go­za­pad­no od Pod­go­ri­ce, na pe­ri­fe­ri­ji grad­skog na­se­lja To­lo­ši, sto­ti­nak ko­ra­ka iz rav­ni­ce uz pa­di­nu, već če­tvrt vi­je­ka, kao i vje­ko­vi­ma, mo­žda i sto­ti­na­ma vje­ko­va ra­ni­je, za­ra­sta u ši­praž­je i ko­rov i sve je ma­nje onih ko­ji zna­ju da tu po­sto­ji je­dan od naj­za­ni­mlji­vi­jih i naj­za­go­net­ni­jih spe­le­o­lo­ških obje­ka­ta, ne sa­mo u Cr­noj Go­ri.
Ča­mi pu­sta, pot­pu­no na­pu­šte­na i za­pu­šte­na, odo­li­je­va ne­bri­zi i opa­kom zu­bu ljud­skog ne­ha­ta, zlo­be i zlo­vo­lje, iako ima sve uslo­ve da po­sta­ne jed­na od vo­de­ćih atrak­ci­ja glav­nog gra­da Cr­ne Go­re, stje­ci­šte ne sa­mo spe­le­o­lo­ga i za­lju­blje­ni­ka u taj­ne ko­je ze­mlja kri­je u svo­jim nje­dri­ma.
Pro­ču­la se pri­je 55 go­di­na, ja­nu­a­ra 1962, kad je u nju za­vi­rio pro­fe­sor dr Jo­van Pe­tro­vić, ču­ve­ni ju­go­slo­ven­ski spe­le­o­log, sa svo­jom eki­pom. On je Me­ga­ru u svo­joj po­zna­toj knji­zi „Tra­gom pe­ćin­skog čo­vje­ka“ na­zvao „pe­ći­nom ma­gi­je i stra­ve.“
De­be­le na­sla­ge ras­kva­še­ne gli­ne i đu­bre­ta od sli­je­pih mi­še­va one­mo­gu­ći­li su ta­da spe­le­o­lo­ge da do­pru do kra­ja pe­ći­ne i sa­svim je is­tra­že, ali će to 28 go­di­na ka­sni­je po­ći za ru­kom upra­vo Vi­da­ku Ju­ki­ću, ko­ji je ta­da na­u­mio da pe­ći­nu uči­ni do­stup­nom po­sje­ti­o­ci­ma, ali i da je pre­tvo­ri u svo­je­vr­sno pod­zem­no lje­či­li­šte.
– Sem što je ovo iz­u­zet­na lje­po­ta za oko, ko­ja će se sa­svim po­ka­za­ti tek kad pe­ći­nu pot­pu­no oči­sti­mo i ope­re­mo, kad uve­de­mo pra­vu ra­svje­tu, ovo je i pra­vi raj za du­šu – re­kao mi je Ju­kić kad sam ga po­sje­tio u pe­ći­ni kra­jem sep­tem­bra 1990. go­di­ne.
– Čo­vjek se ov­dje osje­ća ne­ka­ko ras­te­re­ćen, spo­ko­jan, gu­bi osje­ćaj za vri­je­me i go­to­vo ne osje­ća umor. Ja i mo­ja po­ro­di­ca i ne­ko­li­ko rad­ni­ka ko­ji nam po­ma­žu, re­ci­mo, po cio dan, u naj­te­žim uslo­vi­ma, go­lim ru­ka­ma, jer alat ne po­ma­že, ko­pa­mo i iz­ba­cu­je­mo de­se­ti­ne ku­bi­ka ilo­va­če i tek kad iza­đe­mo shva­ti­mo da je dan odav­no pro­šao...
Iako je ulo­žio dvi­je go­di­ne mu­ko­trp­nog ra­da i po­tro­šio vi­še od 200.000 ma­ra­ka (po­seb­no je is­ti­cao ka­ko mu je po­ma­gao pri­ja­telj Bo­ro Gro­zda­nić iz Di­sel­dor­fa, čo­vjek ko­jeg je ne­ka­da li­je­čio, ko­ji mu je po­zaj­mio 100.000 ma­ra­ka); iako je do­pro do dvje­sta pe­de­se­tog me­tra du­bi­ne, do­veo vo­du i stru­ju i pri­veo kra­ju ra­do­ve na otva­ra­nju pe­ći­ne i spe­ci­fič­nog pod­zem­nog lje­či­li­šta, cen­tra za is­tra­ži­va­nje i pri­mje­nu al­ter­na­tiv­ne me­di­ci­ne u uslo­vi­ma ko­ji su, ka­ko je tvr­dio, ve­o­ma po­god­ni za li­je­če­nje ast­me i obo­lje­nja di­saj­nih or­ga­na, kao i po­je­di­nih ne­u­rop­si­hi­ja­trij­skih obo­lje­nja, od­no­sno ubla­ža­va­nje i mno­gih dru­gih zdrav­stve­nih te­go­ba – is­pri­je­či­la se ljud­ska zlo­ba, su­je­ta i za­vist. Is­po­lji­li su je po­seb­no po­je­di­ni mje­šta­ni, valj­da vla­sni­ci ma­ga­ra­di i dru­ge sto­ke ko­ja vi­še ni­je mo­gla da plan­du­je u pe­ći­ni. Oni su osu­je­ti­li otva­ra­nje pe­ći­ne i Ju­ki­će­vog lje­či­li­šta (naj­pri­je su Ju­ki­ću one­mo­gu­ći­li da iz­gra­di dvi­je-tri sto­ti­ne me­ta­ra pu­ta do glav­ne as­falt­ne sa­o­bra­ćaj­ni­ce, po­tom pod okri­ljem mra­ka mi­ni­ra­li ulaz u pe­ći­nu i na kra­ju na dan sve­ča­nog otva­ra­nja pe­ći­ne na­pra­vi­li de­mon­stra­ci­je i si­lom ras­tje­ra­li zva­ni­ce).
Vi­dak Ju­kić je po­tom od sve­ga di­gao ru­ke i po­vu­kao se u svo­ju An­dri­je­vi­cu. Me­ga­ra je od ta­da po­no­vo sa­svim pa­la u za­bo­rav i opet pre­tvo­re­na u plan­di­šte. U na­se­lju oko pe­ći­ne, do­du­še, odav­no već ne­ma ma­ga­ra­di i sto­ke ni u šta­la­ma, a valj­da su se u me­đu­vre­me­nu ohla­di­le i usi­ja­ne gla­ve nji­ho­vih vla­sni­ka, pa bi mo­žda već bi­lo vri­je­me da se ne­ko ko­nač­no sje­ti ove pri­rod­ne atrak­ci­je i ne­vi­đe­nog ču­da, ure­di ga i uči­ni do­stup­nim, pri­da mu zna­čaj ka­kav za­slu­žu­je, a mo­žda oži­vo­tvo­ri i čud­no­va­te, ali sa­svim su­vi­sle i ute­me­lje­ne ide­je ne­shva­će­nog pre­ga­o­ca Vi­da­ka Ju­ki­ća.


Je­di­na na svi­je­tu

Jo­van Pe­tro­vić je sa eki­pom ušao u Me­ga­ru jed­nog le­de­nog ja­nu­ar­skog da­na kad je ži­va u ter­mo­me­tru u Pod­go­ri­ci, on­da­šnjem Ti­to­gra­du, po­ka­zi­va­ča dva ste­pe­na is­pod nu­le. Spe­le­o­lo­zi su se u pe­ći­ni, me­đu­tim, po­če­li pre­zno­ja­va­ti. Ka­sni­je je de­fi­ni­tiv­no utvr­đe­no da pro­sječ­na tem­pe­ra­tu­ra u njoj ne pa­da is­pod 20 ste­pe­ni u bi­lo ko­je do­ba go­di­ne, a da u po­je­di­nim dvo­ra­na­ma i usred zi­me do­sti­že i 28 ste­pe­ni, što pred­sta­vlja ka­rak­te­ri­sti­ke ka­kve ne­ma ni­jed­na do sa­da ot­kri­ve­na pe­ći­na na svi­je­tu. Uz to, vla­žnost va­zdu­ha je na po­je­di­nim mje­sti­ma bi­la sto­po­stot­na, a pri­ti­sak za oko 40 mi­li­ba­ra ni­ži ne­go na­po­lju. Spe­le­o­lo­zi su ta­da za­pa­zi­li još jed­nu čud­no­va­tu i neo­bja­šnji­vu po­ja­vu: sa eki­pom je bio i ču­ve­ni fo­to­re­por­ter Mi­lan Pe­šić, ali su nje­go­vi bli­ce­vi pot­pu­no za­ka­za­li u pe­ći­ni, iako su na­po­lju sa­svim nor­mal­no funk­ci­o­ni­sa­li. Pri­tom, spe­le­o­lo­ške lam­pe go­re bez pro­ble­ma. Va­šeg re­por­te­ra je, re­ci­mo, Vi­dak Ju­kić kroz ci­je­lu pe­ći­nu pro­veo uz po­moć naj­o­bič­ni­jeg fe­nje­ra, a uz to je tvr­dio da tran­zi­sto­ri nor­mal­no ra­de i mno­go bo­lje se ču­ju u pe­ći­ni ne­go u sta­nu, da čak i ba­te­ri­je u pe­ći­ni tra­ju znat­no du­že ne­go iz­van.


Pa­u­ci

U eki­pi spe­le­o­lo­ga pro­fe­so­ra dr Jo­va­na Pe­tro­vi­ća svo­je­vre­me­no je bio i po­zna­ti cr­no­gor­ski bi­o­log Mi­ro Ilič­ko­vić, ko­ji je, po­red ogrom­nih ja­ta sli­je­puh mi­še­va, na ta­va­ni­ca­ma pe­ći­ne ot­krio i ci­je­la klup­ka do ta­da ne­po­zna­tih cr­nih pa­u­ko­va, po ve­li­či­ni slič­nih obič­nim, po­zna­tim, ali su ima­li ogrom­ne i do 15 cen­ti­me­ta­ra du­ge no­ge.


Ime

Gdje­ko od mje­šta­na i da­nas ovu pe­ći­nu zo­ve Ma­ga­ra, na­vod­no po to­me što su se ne­koć u nju skla­nja­la i plan­do­va­la ma­ga­rad. Vi­dak Ju­kić ju je, me­đu­tim, pro­zvao Me­ga­ra po isto­i­me­nom gra­du u sta­roj Grč­koj, po­zna­tom po ču­ve­noj So­kra­to­voj fi­lo­zof­skoj ško­li iz pe­tog vi­je­ka pri­je na­še ere, ko­ju je vo­dio So­kra­tov naj­bo­lji uče­nik, mje­šta­nin Euklid.